14.06.2018. Trening Uticaj Govora u Gornjem Milanovcu

ISKORISTITE JEDINSTVENU PRILIKU i završite kurs Uticaja govora u svom gradu. 

Verujemo da ste čuli za odnos 20/80. Kažu da od sto posto ljudi, dvadeset posto su uspešni, a onih osamdeset to baš i nisu. Šta je to što čini tu razliku? Upravo vera i rad na sebi.

Ovim izvandrednim jednodnevnim kursom vi dobijate osnovne veštine uspešne komunikacije. Dobijate alate koji će kod vas napraviti tu razliku i načiniti vas uspešnim u svim segmentime vašeg života. 

Takođe, pohađanjem ovog kursa, vi započinjete svoj put edukacija iz oblasti Neuro lingvističkog programiranja (NLP). NLP svetski stručnjaci deklarišu kao najbolji komunikacioni model, model koji vam daje konkretne odgovore na pitanja KAKO nešto uraditi, KAKO postići cilj, KAKO uspeti u poslu, KAKO uspostaviti kvalitetne međuljudske odnose, KAKO komunicirati,... i sve to na jednostavan i lak način. I ne kažemo da je baš za vas ovaj kurs fenomenalan način da se pokrenete i napravite nešto dobro i da će vam baš on pružiti znanja i veštine koje će vas ubaciti u onih 20 procenata uspešnih (još ako se uzme u obzir da na kurs ovakvog kvaliteta ne morate ići van svog grada), mi samo verujemo da je ova izuzetna prilika vredna vašeg vremena i verujemo da ćete tu odluku doneti lako, možda sutra, prekosutra, a možda već danas, i prijaviti se. 

Cena treninga je samo 4.990,00 dinara, a osim veština i kvalitetnog i odmah primenjivog znanja, dobijate materijal (skriptu) i sertifikat međunarodnog sertifikovanog NLP trenera.

Trening će se održati 14. juna 2018. godine, od 09 do 16 časova, u Kulturnom centru Gornji Milanovac.
Za blagovremene prijave (do 10.06.) popust je 10%.
Prijave možete slati putem mesingera, directa, na e mail: nlp-trener@srdjandjokovic.rs, na telefon 063/306-747 ili putem prijavnog formulara na sajtu.

Dodatne informacije o NLP-u ili treneru možete pronaći na našem sajtu ili nas jednostavno pozovite. Tu smo da vam razjasnimo sve nedoumice.



03.05.2019. Praznična čarolija

Želim da ti ispričam jednu zanimljivu priču koju sam čuo pre neki dan. Čuo sam je od jednog prijatelja, a on od svog prijatelja, pa taj od nekog svog ... Dobro, moglo bi se reći da je nisam čuo baš iz prve ruke, ali je svakako zanimljiva za pričanje. 

Od tog nekog prijatelja prijatelj živi prilično pristojnim životom. Na prvi pogled čovek bi rekao da ima sve što mu je potrebno. Ima divnu porodicu, troje dece, svoj dom, dobar posao. Najveća podrška mu je supruga koju prosto obožava. Ali i pored svega toga, non stop gunđa kako mu nešto nedostaje. U stvari, do skora je gunđao. Ta finansijska teskoba guši njega, kao što guši verovatno većinu nas. Znaš onu izreku da su pare proklete, što ih više imaš to ih više želiš i trebaš. Pa valjda je i on uleteo u to vrzino kolo bez raspleta. U suštini je imao sve ono što mu je bilo neophodno za pristojan život, ali mu to nije bilo dovoljno. Stalno je ponavljao: ma kada bih imao samo još ovoliko ili onoliko, da završim ovo ili ono, e onda bih bio potpuno srećan. Poznato? 

Svi znamo kako to izgleda. Jedeš neku salamu i maštaš o šunki. Onda kupiš šunku pa maštaš o pršutu. Onom Njegoškom. Pa kad ti i on postane dostupan, uz malo truda pronađeš šta je to nešto što ti nije dostupno, pa čežnju usmeriš ka tome, a o pršutu više i ne razmišljaš. Ali da se vratim na temu ove priče. 

Znači čovek nikako da pronađe tu svoju sreću. To nešto malo što mu je nedostajalo. A onda, jednog jutra, probudi se u nepoznatom krevetu. Čim je otvorio oči shvatio je da nešto nije u redu. Kaže da je po tišini to shvatio. Kod njega u kući pored dece i psa tišina je predstavljala pravi luksuz. A to jutro mukla tišina. Skočio je iz kreveta i tek onda je nastao šok. Kaže da je imao osećaj kao da se probudio u nekoj drugoj dimenziji. Projurio je po ogromnom stanu tražeći nekoga ili nešto što bi mu objasnilo šta se desilo, ali ništa nije našao. A stan! To je bio onaj stan iz skupocenih časopisa. Naježio se od skupoće koja ga je okruživala. Sve je sijalo, kao nestvarno. Plašio se da dotakne bilo šta, da ne bi oštetio. Kada se vratio u spavaću sobu, na držaču je ugledao uredno složeno, naravno skupoceno, odelo. Otišao je u kupatilo, nekako se snašao sa skalamerijama koje nije znao kako da koristi, obukao se i krenuo iz stana, rešen da nekako sazna šta se dešava. "Ovo mora da je bila neka neslana šala. Skupa, ali neslana." mislio se u sebi.

Kada je izašao iz „svemirske“ zgrade, nepoznati čovek mu je otvorio vrata od besnog automobila. Zastao je na trenutak zbunjeno, ali je rešio da igra tu igru do kraja, pa je bez ikakvog pitanja ušao. Vozač ga je odvezao do jedne druge luksuzne zgrade, gde mu je drugi čovek otvorio vrata, oslovljavajući ga nekim njemu nepoznatim imenom. Ušao je u zgradu i lako stigao do svojih odaja. Na svakom koraku bi mu neko otvorio vrata i tako ga upućivao u pravom smeru. 

Čim je ušao u taj „svoj kabinet“ krenuo je haos. Ljudi su ulazili, izlazili, pitali, donosili nešto, tražili nešto. I to nije bilo najstrašnije. Najstrašnije od svega je bilo to što je on odrađivao sve kao da je oduvek bio tu. Davao je smernice, potpisivao papire, zapitkivao, slao,... Tačno je znao šta treba da radi, a nije mu bilo jasno kako. 

Iako mu je prvobitna namera bila da sazna šta se dešava, već posle par dana je ušao u rutinu i zaboravio da je ikada bio neko drugi. Radio je i uživao u tom luksuzu koji ga je okruživao. Napokon je imao sve što je poželeti mogao, ali opet mu je nešto nedostajalo, samo nije imao vremena da dokuči šta. 

Prošlo je izvesno vreme, bližilo se doba uskršnjih praznika. Kada se probudio to jutro, nemajući nikakvih utvrđenih obaveza za taj dan, shvatio je šta je to što mu je nedostajalo. Bio je sam. I to je tek tada, posle nekoliko meseci shvatio. Nije bilo haosa, farbe na sve strane, razdragane dece, smeha, plača, psa, porodice ni prijatelja... Nije bilo njih. Do tog dana nije imao kada da razmišlja o njima. O svojoj supruzi, o deci. Bio je kao robot naštelovan da funkcioniše po određenom ritmu. Ovo je bio prvi dan kada je bio samo svoj, i to što je osetio uopšte mu se nije dopalo.

Seo je u udobnu, kožnu fotelju i uz čašu skupocenog vina počeo da razmatra svoj život. Neverovatno kako čoveku nije lako da shvati šta je to što mu u životu nedostaje, pa čak ni da li mu uopšte nešto nedostaje. U stvari, možda je bolje reći da čoveku nije lako ili nije svojstveno da shvati šta je to što poseduje, već se lakše fokusira na nešto što nema, a misli da želi da ima. Proveo je čitavu prazničnu noć razmišljajući i žaleći za nečim što je imao, a sada mu je bilo nedostupno. U neko doba noći je zaspao sa teškom tugom u duši, nevoljno iščekujući novi dan. 

Sledećeg jutra ga je probudila gumena lopta koja ga je zveknula u visoko čelo. I umesto da skoči besan zbog šoka koji su mu deca priredila, nasmejao se iz sveg glasa. Shvatio da je ono pre bio samo san. Skočio je srećan i pojurio za decom uživajući u prazničnoj atmosferi.

Kada je tom svom prijatelju ispričao šta mu se dogodilo, rekavši da je delovalo toliko istinito da je bilo zastrašujuće, ovaj mu je odgovorio: Pa dobro. Sanjao si jedan divan san. Na to se ovaj samo nasmejao “Ne druže. Imao sam noćnu moru. Ovo ovde je moj san.” 

Zanimljiva priča, zar ne?

10.10.2018. Tako različiti - pa opet jako slični

Različitost ljudi me konstantno fascinira. Svi smo mi jedinstveni, posebni, svako sa svojim karakterističnim „oznakama“, što fizičkim što emotivnim, duhovnim. Svako jedinka za sebe. Pa opet, na kraju se sve svodi na jednu suštinski zajedničku životnu težnju – sreću.

Upoznao sam značajan broj ljudi i retko kada mi se desilo da budem u situaciji da ih mogu poistovećivati. Istina, poseduju oni neke međusobne sličnosti, ali su suštinski svi jedinstveni. Različitog fizičkog izgleda, naravno. Ali i različitih shvatanja, načina razmišljanja, komunikacije. Različitih vrednosti i uverenja. Različitih ciljeva, načina motivacije. Pa na kraju i različitih stepena istrajnosti u ostvarivanju svojih različitih želja. Međutim, ono što je velikoj većini (ne mogu reći svima, mada se nadam da je to jedna od generalizacija koja bi mogla biti istinita) zajedničko, jeste težnja ka sreći. Svi oni, svi mi težimo ka sreći u životu. Pojam sreće je apstraktan i za svakoga podrazumeva nešto drugo, različito, ali glavni cilj jeste sreća. Biti srećan u životu. Pa i kada nekoga pitate šta je to što bi poželeo kada bi ulovio „zlatnu ribicu“ i imao tri želje na raspolaganju, većina odgovara: zdravlje, sreću i novac. Na ovakvu izjavu bi moj sin, kada je bio mali, odgovorio „Dovoljna mi je sreća, onda imam i zdravlja i para.“ A pada mi na pamet i ona izreka „Rodi me majko srećnog pa me baci na smetlište.“ 

Verujem da ćete se složiti sa mnom kada kažem da nam je većini zajedničko upravo to, težnja prema sreći.

A šta nas to dovodi do te sreće? E to je već individualno pitanje. Dobro zdravlje svi poželimo i sebi i drugima, mada mislim da ga uglavnom zanemarujemo, barem dok ga imamo. A važno je, naravno. A šta svakoga od nas čini zaista srećnim uglavnom zavisi od naših vrednosti. Šta je to što nam je najvrednije u životu? Meni porodica. Na prvom mestu. Dalje se na lestvici nižu razne druge vrednosti. Sve dok te vrednosti negujem i čuvam, ja sam srećan čovek. Da biste spoznali šta vas čini srećnim (ukoliko to već niste) razmislite o svojim vrednostima. To vam je prvi dobar putokaz u kom pravcu trebate ići. 

Skoro sam negde čuo simpatičnu metaforu po pitanju stabilnosti i sreće u životu. Kažu, to vam je kao sto (astal). Da bi sto bio stabilan i da bi na njemu moglo stajati sve ono što treba, potrebno je da ima četiri dobra, čvrsta nogara. Jedan nogar jeste Zdravlje. Drugi nogar jeste Ostvarenost u privatnom životu (porodica, emotivna veza,...), treći nogar je Ostvarenost u profesionalnom životu (da radite ono što volite) i četvrti jeste Hobi, što je nešto lično vaše. Kada bolje razmislite, upravo je to suština postizanja sreće. Četiri kategorije koje čine naš život. Pretpostavljam da se na neki način bavite svojim zdravljem, porodicom i poslom. A hobi? 

U životu postoje mnoge stvari na koje ne možemo uticati, već ih moramo prihvatiti takve kakve jesu. Ali postoji mnogo više onih na koje možemo. Često volim da kažem da mi živimo život naših odluka. Onih sitnih, svakodnevnih, pa do onih životno krucijalnih. E tu je kvaka. Način donošenja tih odluka razdvaja one ljude koji jednostavnije dolaze do svoje sreće od onih koji to ne čine. 

Ljudi koji obraćaju pažnju na način na koji donose odluke, koji ih pažljivo donose, koji krivca za manje dobre odluke traže na pravom mestu (u sebi), mnogo jednostavnije dolaze do svoje sreće. Oni uporni. Oni koji se ne boje da se pokrenu, urade nešto, promene nešto.

Sa druge strane imate i one ljude koji DONESU ODLUKU da idu „linijom manjeg otpora“. Ne žele da donose odluke, ili ne donose prave. A onda, umesto iz toga da izvuku pouku i promene nešto kod sebe, za iste te, manje dobre odluke, traže krivca u okruženju. „Ti si kriv što si ostavio otovrena vrata u kuhinji, zbog čega sam ja razbila glavu! – Nikako ja jer nisam gledala gde idem!“ „Ti si kriva što sam se uspavao jutros za posao! – Nikako ja jer sam zaboravio da uključim alarm!“ Naravno ovo su banalni primeri. A ima i onih ozbiljnijih. „Otac je kriv zašto mi nije obezbedio stan, kola, posao,....“ „Mama je kriva za moje napuštanje fakulteta, nije me terala da učim...“ Studentima omiljena „Ma profesor je idiot. Ja sam sve znao ali on je jednostavno rešio da me obori, za primer. A i zamisli, NIKO nije položio.“

Izgovora milion i svi oni daju isti rezultat. Nikakav.

Pa čak i kada date sebi oduška (ponekada) i okrivite tog nekog iz svog okruženja za neku svoju odluku ili nečinjenje, pa se onda svesrdno usredsredite da sami sebe ubacite u „mod samosažaljenja“, jer retko kada je dovoljno samo naći krivca, treba malo i „odžaliti“, šta vam u tom trenutku više prija? Da vas neko „pomazi“ po glavi i teši u smislu „Nisi ti kriv/a. Život je to. Jadna ili jadan ti. Baš mi te žao.....“ Ili vam više godi kada vam u tom trenutku neko odsečno kaže „Ajde ne s..., nego se trgni i reši stvari. Ti to možeš. Imaš sve što ti je potrebno. Dovoljno si jak/a, pametna ili pametan?

Hajde se zaista malo zamislite, kom tipu pripadate? Možda vam različiti pristupi prijaju u zavisnosti od konteksta? To je još bolja stvar. Ako je tako, onda razmislite u kojoj situaciji imate bolje rezultate? Kada vas neko „mazi“ po glavi i nežnom rukom „gura“ sve dublje u stanje samosažaljenja, ili kada vas neko žestoko „protrese“ i motiviše da izađete iz svoje zone komfora i pokrenete se?

Svi mi, ili barem većina, prolazimo kroz različite faze u životu. I ja sam bio u fazi kada mi je prijalo to „maženje“ po glavi. To je bila faza kada sam prvi put u životu krenuo zaista da istražujem sebe. Kada sam zašao duboko u svoju dušu, idući natrag do svojih prvih sećanja. Kada sam upao upravo u tu zamku samo-analize koja me je dovela do nekih zaključaka sa kojima nisam znao kako da se nosim. Do otvaranja silnih pitanja, na koja uglavnom nisam imao odgovor, barem ne svoj. Tada mi je prijalo to „maženje“ po glavi, jer me je nije teralo da se pokrenem. Držalo me je ušuškano u tom osećaju samosažaljenja i bilo mi je mnogo jednostavnije da sam sebi kažem „Jadan ja.“ nego da se pokrenem i fokusiram na ono što je danas i delom na ono što će doći. 

Mnogi ostanu dugo zarobljeni u toj zamci. Ja sam imao sreću jer sam pored sebe imao svoju porodicu. Ona me je protresla, otreznila i vratila na moj put. Kada kažem moj put, to naglašavam, jer dokaz da u tim trenucima nisam bio na “pravom” putu jeste jednostavan – nisam bio srećan. 

Ja sam u životu, srećom, imao tu jednu, kratku fazu. Za sebe ipak mogu reći da mi mnogo više prija onaj drugi tip podrške (iako je možda nekada bolniji od prvog). Kada me neko “otrezni” i pruži podršku da nastavim, gradim i negujem svoju sreću. Jer za nju sam odgovoran samo JA.

Razmislite i recite mi: Do kakvog ste zaključka došli? Šta vam više prija a šta vam daje bolje rezultate?