14.06.2018. Trening Uticaj Govora u Gornjem Milanovcu

ISKORISTITE JEDINSTVENU PRILIKU i završite kurs Uticaja govora u svom gradu. 

Verujemo da ste čuli za odnos 20/80. Kažu da od sto posto ljudi, dvadeset posto su uspešni, a onih osamdeset to baš i nisu. Šta je to što čini tu razliku? Upravo vera i rad na sebi.

Ovim izvandrednim jednodnevnim kursom vi dobijate osnovne veštine uspešne komunikacije. Dobijate alate koji će kod vas napraviti tu razliku i načiniti vas uspešnim u svim segmentime vašeg života. 

Takođe, pohađanjem ovog kursa, vi započinjete svoj put edukacija iz oblasti Neuro lingvističkog programiranja (NLP). NLP svetski stručnjaci deklarišu kao najbolji komunikacioni model, model koji vam daje konkretne odgovore na pitanja KAKO nešto uraditi, KAKO postići cilj, KAKO uspeti u poslu, KAKO uspostaviti kvalitetne međuljudske odnose, KAKO komunicirati,... i sve to na jednostavan i lak način. I ne kažemo da je baš za vas ovaj kurs fenomenalan način da se pokrenete i napravite nešto dobro i da će vam baš on pružiti znanja i veštine koje će vas ubaciti u onih 20 procenata uspešnih (još ako se uzme u obzir da na kurs ovakvog kvaliteta ne morate ići van svog grada), mi samo verujemo da je ova izuzetna prilika vredna vašeg vremena i verujemo da ćete tu odluku doneti lako, možda sutra, prekosutra, a možda već danas, i prijaviti se. 

Cena treninga je samo 4.990,00 dinara, a osim veština i kvalitetnog i odmah primenjivog znanja, dobijate materijal (skriptu) i sertifikat međunarodnog sertifikovanog NLP trenera.

Trening će se održati 14. juna 2018. godine, od 09 do 16 časova, u Kulturnom centru Gornji Milanovac.
Za blagovremene prijave (do 10.06.) popust je 10%.
Prijave možete slati putem mesingera, directa, na e mail: nlp-trener@srdjandjokovic.rs, na telefon 063/306-747 ili putem prijavnog formulara na sajtu.

Dodatne informacije o NLP-u ili treneru možete pronaći na našem sajtu ili nas jednostavno pozovite. Tu smo da vam razjasnimo sve nedoumice.



22.06.2018. Providna prevara

U planinskom selu je magareći sindikat uveliko zasedao i raspravljao o predstojećim jesenjim poslovima. Predsednik sindikata je stajao na vrhu proplanka i ostalima objašnjavao šta ih očekuje. Ide zima. Drva je potrebno preseliti iz podnožja u planinske kuće. Bio je to veliki poduhvat, ali ništa što je za ovu malu, vrednu grupu bilo nemoguće.

Svi su pažljivo slušali predsednika, trudeći se da zapamte sve pojedinosti. Tu disciplinovanu celinu jedino je remetilo Savino gunđanje. Sava je bio novi član ove družine i prvi put je prisustvovao ovakvom sastanku. Savu niko nije baš dobro poznavao. Tek je nekih mesec dana bio tu, i iako se trudio, još se nije baš uklopio. Trudio se Sava, nije da nije. Ali ovi po njemu tvrdoglavi magarci, bili su baš tvrd orah. Rešenost da ih smekša kod Save je splasnula onda kada je čuo šta ga čeka u narednom periodu. Svašta je on prošao u svom životu, ali ovakav rad ne. I mada nije bio preterano raspoložen da se bavi prenosom ogrevnog drveta, znao je da u ovom trenutku nema drugu opciju.

Stiglo je zahlađenje, vreme za pokret. U selu su se svi pripremali za predstojeći posao. Svi osim Save. On je smišljao kako da se izvuče. Svašta mu je padalo na pamet. Bio je sasvim siguran da će uspeti u svojoj nameri.

Natovarena grupa magaraca, krenula je krivudavim putem prema visokim planinama. Na čelu kolone bio je predsednik, a ostali su pratili njegov tempo. Na začelju kolone bio je Sava. Dahćući i stenjući, pokušavao je da održi tempo grupe, ali mu je bilo jako teško. Smetao mu je tovar, neravan put, brzina kojom su išli. Sve mu je smetalo. U početku je u sebi gunđao, a onda je počeo na glas, nadajući se da će ga neko čuti i reagovati.

„Jaooooooj meni. Povredio sam kopito!!!“ uzviknu on.

Grupa je stala. Predsednik se vratio do Save i zabrinuto posmatrao njegovo previjanje i zavijanje. A ovaj je zavijao na sav glas, puštajući nepodnošljive zvukove.

„Ajde ti Savo ostani ovde i sačekaj nas da se vratimo. Čim istovarimo tovar, pomoći ćemo ti da se vratiš u selo gde će ti pomoći.“

Tako je i bilo. Ostali magarci su nastavili put, završili posao, a onda se vratili i pomogli Savi do sela. Seoski lekar ga je detaljno pregledao, ali nije uspeo da pronađe povredu. Sava mu je dodatno otežavao posao. Kako bi ovaj prišao da pogleda kopito, on bi glasno uzviknuo „Jaoooooo meni, jadan ja!!!!!!“ Lekar mu stavi neke obloge i naredi Savi da odmara nedelju dana.

Prođe nedelju dana, Sava dobi svoj tovar i krenu na put. I opet negde na istom mestu Sava zakuka „Jaoooooo meniiiii!!!!“ Predesdnik dođe do njega i pita ga šta je bilo. „Ujeo me stršljen. Evo ovde, za stomak. Jaoooo što boliiiii....“ zapomagao je Sava. I opet ostali nastaviše da završe posao, pa odvedoše Savu kod lekara. I ovaj put se lekar trudio da pronađe ubod stršljena, ali kao i prvi put, i ovaj put mu Sava nije dozvolio. Lekar mu naprska neko sredstvo i naredi mirovanje nedelju dana.

Kada je Sava istu stvar ponovio peti put, svaki put smišljajući neku drugu, nevidljivu povredu, lekar reče predsedniku da sumnja u sve te povrede. Da je potpuno siguran da se Sava folira kako bi izbegao rad, sa čim se i predsednik složio. On sam nije imao vremena da obraća pažnju na Savino ponašanje pa mu je to glupiranje tolerisao. Zahvalio se lekaru siguran da će već smisliti najbolji način na koji će Savu dovesti u red.

Jednoga dana je grupa krenula kasno na put ka vrhu. Dan je uveliko odmicao, bližilo se veče. Predsednik je ovog puta Savu smestio tik iza sebe. Nije želeo ništa da prepusti slučaju. Sava je pokušavao da smisli kako opet da se izvuče, ali mu je položaj otežavao svaki plan. Sada su ga ostali videli i nije mogao lako da izvede neku prevaru. Vukući se tako ka vrhu, on ni ne primeti kada je pao mrak. Iz zanosa razmišljanja trgao ga je zvuk vučijeg zavijanja. Sava podiže glavu i ukopa se u mestu. Ispred njega je bio presednik, a iza njega je nedostajalo dva magarca. Sava uzviknu „Nestali su. Šta se desilo?!“ Predsedik se nemarno okrenu i odmahnu glavom „Oteli su ih vukovi. Mora da su zaostali iza nas. A kada zaostaneš lako postaneš plen gladnim zverima.“ Predednik je to tako nemarno saopštio da se u Savinim žilama krv sledila. Kako tako. Nemoguće. Niko nije išao da im pomogne. Niko ih nije tražio. Još strašnije se zatresao kada se setio da je prethodnih puta on sam bio na začelju grupe. Shvativši strahote, Sava ubrza svoj korak i gotovo trčeći prvi stiže do vrha planine.

Narednih deset dana Sava je preneo više tereta do planine nego svi ostali magarci zajedno. I dalje se strašno plašio, jer je svakoga puta nestajao po jedan magarac. Poslednji u redu. Tako bi Sava krenuo iza predsednika, a čim bi malo odmakli i njega bi pretekao, trudeći se da prvi stigne na odredište.

Kada su se vratili sa poslenjeg prenosa, Sava u selu ugleda sve one magarce koji su tokom prethodnih dana nestali. Stigavši do njih, Sava ih je samo zaprepašćeno posmatrao dok su se oni valjali od smeha. Zajedno sa njima i predsednik. Savi ništa nije bilo jasno.

„Nadam se da si shvatio da to što smo ti pružali podršku i tolerisali tvoje pokušaje izbegavanja obaveza, nikako ne znači da smo glupi. Mi smo vrlo brzo shavtili šta je to što radiš, ali smo odlučili da ti pomognemo i otreznimo te na zabavan način. Puka priča bi zaista bila mnogo dosadnija. Ovako si na pravi način shvatio ozbiljnost našeg posla a i stekao dobru kondiciju. Svakako ćeš biti proglašen za magarca godine.“ završi predednik grohotom se smejući.

06.06.2018. Šta tebe pokreće?

Zaista jako puno različitih ljudi srećem svakoga dana i od kada sam naučio da prepoznajem šta je to kod svakoga posebno i drugačije, ti susreti su jako zanimljivi.

Svi mi potpuno različito razmišljamo, reagujemo, radimo,... Različite stvari volimo, ka različitim ciljevima težimo. U različitim krugovima se krećemo, na različita mesta izlazimo, različite stvari nam prijaju. A opet smo u suštini isti. Svi smo ljudi i svi imamo onu osnovnu potrebu, da budemo zadovoljni. Da ljudi koji su nam važni budu srećni i zadovoljni pored nas. 

A šta koga čini srećnim i zadovoljnim?
I opet razlike. Nekoga usrećuju sitne stvari, nekome je potrebno mnogo toga da bi bio srećna. I kako onda definisati sam pojam sreće? Sreća je potpuno apstraktan pojam. Možda je možemo definisati kao osećanje koje je jedinstveno za svako živo biće. 

Evo na primer ja. Meni je osnov sreće moja porodica. Šta god da mi se dešava u toku dana, sa kakvim god ljudima i situacijama se sretao, ništa mi ne predstavlja veliki problem jer znam da me svakoga dana očekuje susret sa meni najvažnijim ljudima. To gnezdo, porodica, supruga, deca. Ta harmonija, međusobno poštovanje i razumevanje, deljenje, ta međusobna podrška. Ti razgovori i razmatranja. Taj mir, to je ono što je meni osnov za sreću i samim tim je to ono što najviše negujem i štitim.

A šta nas pokreće? 
Mene konstantna potreba za novim saznanjima. Ali ne bilo kakvim. Po prirodi nisam radoznao, ali recimo kada je u pitanju komunikacija i veštine koje se nje tiču, uvek sam spreman za još. Uvek sam voljan da naučim nešto novo. S tim što to nešto mora biti konkretno, nešto opipljivo. Nešto što mogu da isprobam, da primenim a onda i da dobijem neki rezultat. Ima tu i mnogo drugih stvari koje me zanimaju pa onda kada dobijem neki vid poziva, odmah reagujem.

A šta Vas pokreće? 
Šta je to što vas stimuliše da izađete iz svoje svakodnevnice, iz zone komfora i da se pokrenete? Da li je dovoljan poziv ili vam je potrebno nešto više? Koliko ste voljni da, recimo, ustaljeni vikend "žrtvujete" zarad nečeg novog? 

Sam sam prilično dugo bio zarobljen u toj zoni komfora i mogu vam reći da mi ona, iako mi se tada činilo da sam ok, srećan i zadovoljan, nije zaista prijala. Ali sam je se ipak grčevito držao. Prvi izlazak je bio stresan. Prvu edukaciju sam nekako preživeo, delom radoznalo a delom išćekujući kraj kako bih se što pre vratio u udobnost moje fotelje. A onda je ta udobnost postala previše monotona. Ta svakodnevnica je počela da me guši. To ponavljanje, ta predvidljivost. Već posle trećeg izlaska, stvari su se potpuno promenile. Moja zona komfora više nije bila oivičena bodljikavom žicom. Naravno da je i dalje imam. To je moj dom i moja porodica. Tu sam siguran u svakom pogledu. Ali veoma lako svakog dana izazim iz nje, tražim nešto novo, isprobavam nešto, pa se zadovoljan u nju vraćam.